Живот, романи

ЉУБОМИР ЋОРИЛИЋ, БАРД ЈАДАРСКИ, О КРУГОВИМА КОЈИ СЕ ЗАТВАРАЈУ
Поезија више од живота
Баш тако је недавно уклесао на споменику себи: „Писање је мој живот. Поезија више од живота.” Зна, дабоме, да је у овом кобном времену „висока култура” на ниским гранама. Али припада јој и нема му друге до да јој остане веран. Далекосежне су последице ове данашње кратковидости, оштра сечива тупости. Поводљиви смо и превише толерантни, олаки у прихватању туђег и потирању свога. Стање је драматично. Губимо језик, писмо, лице, децу. Зато губимо и територије. Највећу одговорност сносе националне установе и државна власт. Биће тешко отклонити последице, али мораћемо некако

Пише: Бранислав Матић
Фото: Из архиве саговорника

У сржи свега његовог је одличан песник. У томе је све, и живот и оно после. Без тога ништа. Ономад лепо написа један: што је Десанка за Бранковину, Бранко за Карловце, Добрица за Гружу, то је Љуба за Јадар и Подриње. Уз њега и Свету Станишића, Рашу Симића, Божу Кићовића, Слобу Петровића, генерације у Јадру училе су да заиста читају и заиста пишу. Онај његов Пламен из шездесетих и сад гори.
Љубомир Ћорилић (Плоча код Лознице, 1946) у Националној ревији.

Из српског света. Не о поезији ако прво не проговоримо о „српском свету”. Европа не разуме. „Српски свет” – једнако „српска цивилизација”. Историчан скуп непорецивих истина. Србија словенска, хиландарска, олтарска, светосавска, немањићка, жупанска, царска, краљевска, племићка, косовска, јуначка, витешка, хајдучка, устаничка, чегарска, солунска, беседна и видарска, вуковска и песничка. Земља слободарска. Ништа претеће.
Из такве земље потиче овај Србин са изневереним америчким сном. Жедан поезије као најбожанственије уметности: епске, винске, љубавне, родољубне, баладичне, мисаоне, сатиричне; овај изданак пореклом од Пиве, са старохерцеговачког камена, а од оца Војислава, из Плоче код Лознице, у Вуковом и Цвијићевом Јадру.
Један мој Илић, у турско доба, био настојник манастира пивског. Због турских измећара који убијају Србе, да не би губио пореске главе, султан нареди да порезе, испенџе и друге дације купе и носе пашама у чадоре најугледнији Срби у српском, и најугледнији Турци у турском селу; даде тим првацима титулу ћор – што значи уважени. Тако мој предак доби презиме Ћор-Илић, као и Турчин Алија што доби презиме Ћор-Алић. Ћор-Илићи се саселише у Јадар у првој половини осамнаестог века. Не зна се зашто. Биће да им је додијао турски зулум.
Отац Војислав, тих, ненаметљив путар на зајачком путу: Болна да си ми водо макар и кад те пијем /Мој отац времену овом некад је кречио куће / зидао чардаке света за моју сметену бајку / мој отац бејаше путар на небу свачијем / данас је испрани песак за сина и свануће.
Мати Славка кћер је краљевског капетана Драгољуба Јовичића из Доње Љубовиђе у Азбуковици, који погину четрнаесте у краткотрајном отпору Аустроугарима. Деветстодеветнаесте с мајком Наталијом одбегла у Лозничко Поље. Двадесет девете се удала у Плочу, код Лознице, за „газдинског сина”. До рата 1941. изроди шесторо деце. Мене после рата (1946). По априлском слому Југославије, редова Војислава одвели у немачко заробљеништво. Мати четири године чувала децу од глади, метка и ножа. Нигде хране, а окупационе власти увеле строгу контролу кретања и понашања становништва. Зато што није пријавила садњу купуса, сеоски окупацијски одбор организовао „на лицу места” суђење. Пошто је отац у заробљеништву, имала „олакшавну околност”.
Осуда: Да пред судом почупа све струкове купуса. У ратним околностима неподношљиво, а живот тражио даље, даље: Кад мати одлази у надницу / около жита у прокопу у окопу / у огрту у прегрту узагрту расту // Деца наслоне усне на прозоре / плачу у кући закључаној. / Четници досудили пет батина. / И мати Славка налазила у цвету бисере/где их други ни у сну не траже.

Јадар. Моја Јасна Пољана. Не толстојевска, већ вуковска, у којој сам заплужио прву песничку бразду. Имао сам велико богатство – сиромаштво.
У мом раном певању засветлуцали су антејски симболи припадности земљи из које ничемо, наши отрови и мелеми, сновиде визије узлета и падова. Још у детињству схватио сам да не могу лако проћи кроз живот. Радио, као Мика Антић, многе послове: копачке, цигларске, зидарске, пекарске, сценске, новинарске, уредничке, песничке, књижевничке; пробавио уз књигу дневи и ноћи; писао уморан и одсутан, кад ми, као Скити, навиру најисказније речи и стихови.
Ни данас не заборављам сеоска прела на којима сам прељама и плетиљама читао баладичну народну песму „Предраг и Ненад”. Жене су плакале, а ја читајући гутао сузе. Такви читалачки часови највише су утицали да се у моју песничку уобразиљу насели епска поезија и буде ми дража од Хомерове Илијаде и Одисеје. И мој син Ненад, књижевник и афористичар, имао је драматичну судбину. Преселио се у небеске вртове у четрдесет осмој години. Рана моја непреболна.
Уз моје село, саборским духом просвете и културе, светлео Вуков Тршић. На Сабор одлазио и пре подизања амфитеатра у долини Жеравије, 1964. Те године, као гимназијалац, певао на Саборишту Вукову химну Стевана Мокрањца. Раније се саборовало у дворишту Вукове куће. Уметнички програм – на храстовим даскама, уз шуму на другој обали Жеравије. У недељу, пред Малу Госпојину, окупљао се велики народ. У саборском програму гусларско такмичење, бесплатна подела књига, позоришни комад из народног живота, такмичење у народном вишебоју (бацање камена с рамена, скок у даљ, у вис, надвлачење конопцем...).

Лозничани. Вук Караџић, Јован Цвијић, Мића Поповић, Света Божић, Остоја Балкански су корифеји мога завичаја. Нејака је испрофанисана реч понос уз њихово дело. Они високим сјајем озрачују српску просвету, културу, књижевност, географску науку, сликарску и вајарску уметност, духовну музику. Њихова корифејска улога велика је бар колико је велико све што је до сада, у том домену, дато у српском цивилизацијском простору. Има још знаменитих који су кореном из ових крајева, или живе у Јадру, али овдашњи тог наслеђа нису довољно свесни. Биће кад их не буде.

По земљи Србији. Казују и пишу песници, књижевни критичари и књижевни историчари да је Србија у мојој поезији балкански лепа, и непокорна, страдална, и величанствена, трагична, у цвату, и у црнини. Србија је све то зато што у њој препознајем лучевину коју мало других земаља на свету има. Неке јер су превише младе, као Америка, друге због мале вредности доказа о свом постојању: немају тако бурну и драматичну историју, толико духовних знамења прошлости...
Србија – земаљска радост и свежина, редак пример историчности.
Уз све то, пример витештва, јунаштва, одбране достојанства, части и слободе! Како таква земља да не нађе место у мојој поезији?
Пишући о мојој родољубивој поезији, један критичар, поводом књиге песама По земљи Србији, записа: „Има у књизи места за бијелу Самодрежу цркву, Косово, Чокешину, Чегар, Равње, Цер, Гучево, Колубару, албанску Голготу, Видо, Француску лађу и Белу Цркву, за Марка, Лазара, Обилића, Малог Радојицу, Карађорђа, Милоша, Косовку девојку и Мајку Југовића, за Ивањдане, Ђурђевдане, Видовдане, за Хиландар, Студеницу, Грачаницу, Троношу, за Вишњићеве гусле, Вука; има за Јефимију и Десанку, Црњанског и Стражилово. Све су то симболи српске мушке и прометејске чврстине, отворености и ширине словенске душе, непресушне способности обнављања драгоценог духовног богатства.”
У мојој поезији, као у Добричиним Бројаницама из Грачанице, нашла је место и деструктивна Србија: многа притворства, лични шићари, издаја... То што неки данашњи Срби не виде, или неће да виде, право лице „светске империје”, што мењају „Божије злато” за хартије без вредности, свој језик и писмо за њихове варваризме и хијероглифе – то је последица политичких и дипломатских уцена, пропагандних мантри великих сила које не маре за будућност суверених држава и малих народа света.
Србија је Божији дар који проклето не умемо да сачувамо. Ја, међутим, мислим као Рајко Петров Ного: Ништа није пропало кад пропало све је! И молим се, у име свих, Светом Сави: Молимо се Благочестиви/спаси овај дух и тел /сачувај ову земљу.

„Висока култура” на ниским гранама. Живимо у „епохи масе”, у којој је људима најбитнији квантитет, потрошачка демонија новца, брутална комерцијализација „индустрије свести”. Заиста је све то брутално. Давно, као посвећеник културе, уредник, песник и новинар, стваралац културних програма, препознао сам ту бруталност. Још кад нам је пристизала у ушећереним западним паковањима, попут америчких кич те-ве серија у којима све шљашти од сјаја и лакоће постојања. Тад сам говорио: „Маните се, Срби, таквог кича!” А они мени: „Баш си заостао!” Сад им ништа не говорим. Ваљда сами виде!
Такозвана „висока култура” данас је на ниским гранама: и материјално, и вредносно. Ни власти је не вреднују ваљано – премало дају за њен опстанак. Неко је пре пет-шест година записао да се у Србији издваја за културу тек 0,6 одсто националног дохотка, а у време пређашње издвајано је 2,7 одсто. Сигуран сам да у Србији постоји „она критична мањина” која ће сачувати „зрно из којег ће култура поново нићи”.

Рај за скрибомане. Данас је тешко бити песник. Ово је „доба нечитања”, рај за скрибомане, књижевно шарлатанство. За шарлатанске теме, рецензенте, критичаре. Мало-мало па се на телевизији појаве приказивачи књижевне бофл робе. Повлађивање књижевном неукусу је на врхунцу. Многи чудописци рачунају на неумне читаоце, неумни читаоци на неумне писце. Некако су навикли једни на друге пошто им је цена изненада порасла. Настала је криза смисла поезије у општој унутарњој кризи човека и човечности. Космичког и друштвеног места које је припадало песнику више нема.
Криви су и песници – непесници. У исповедној ја-форми пишу лоше песме, највише о љубави и патриотизму као личној исповеди. Не примећују живот на ивици смрти. Не удружују се да спасавају свет. Изгубили осећај за живот данашњег човека, а колико јуче то им је била главна улога.
Српски млади песници више не одржавају култ поезије, не чувају архетип језика свог народа. Не бране српски језик ни ћирилично писмо од систематског затирања. Пишу латиничним рукописом, па и књиге штампају латинично.
Да ли с тога, или због којих других разлога, тек по неки млађи песник успева да обезбеди већу вредност својој поезији, да на модеран начин чува архетипове поетичке форме, језика, садржине, да повеже своје певање са традицијом, прожимајући песме симболима песништва и човекове судбине.
У оскудној савремености, највише израстају Драган Марковић и Слободан Јовић, али нема нове групе која би могла да усмери поезију у модерније токове, како су педесетих година чинили С. Марковић, В. Попа, М. Павловић, Б. Радовић, С. Раичковић, Т. Мијовић, Б. Миљковић, Д. Трифуновић... или у осмој деценији прошлог века Д. Брајковић, С. Игњатовић, А. Пуслојић, Љ. Ћорилић, З. М. Мандић, М. Гавриловић, Б. Р. Милановић, С. Зубановић, М. Вукадиновић, Р. Ливада...

Мораћемо. Однос Срба према српском језику и ћирилици доказује да смо превише толерантан и поводљив народ. Некритички прихватамо све што је туђе. Своје потиремо. Док други брину о свом језику и писму, ми се понашамо неодговорно према тако важном идентитетском и суверенистичком питању. „Латинизација” Срба ушла је у драматичну фазу.
Доживљавамо судбину аустралијских и афричких народа. Тамо су колонијални Енглези забранили употребу дијалекталних говора, службеним језиком прогласили енглески. У Аустралији су тако убили скоро 500 језика. Ко зна колико су језика убили у Африци Французи, Белгијанци, други евро-империјалисти.
И Срби полако губе српски језик и ћирилицу. То је, такође, разлог што губимо и територије. Највећу одговорност имају националне установе и државна власт. Морају знати да не само без храмова већ и без српског језика и ћирилице не може бити Србије. (...) Последице данашње небриге за српски језик, српско писмо ћирилицу, и штошта друго, биће тешко отклонити, али мораћемо некако. Укључујем звоно за буђење.

Страшно, страшно. Какви медији, добри човече! Колико неки наносе штете српском роду, култури, просвети, политици, дипломатији – то је да не поверујеш. Знам што знам. Био сам новинар, главни уредник; бавио се уређивањем књига; сарађивао са штампаријама, издавачима. Оптужисмо и распустисмо пређашње редакције електронских медија, новина, цењених издавачких кућа – с разлогом тражећи од њих више. На њихова места доведосмо нове „дужноснике” – и шта добисмо: веће и загриженије слуге власти и странака, лобистичких група, тајкуна и историјских српских непријатеља... Што би рекао Душко Радовић: страшно, страшно!
Има још неколико нових и добрих издавача. Брину о квалитету поезије, прича, романа... Свесни су своје одговорности за преживљавање књижевности у невремену, кад је демон комерцијализације ушао и у књижевност. Они други, несавесни и страни издавачи, не могу бити тема мог казивања.

Деца. Обраћам се песмама и деци. Као сликар кичицом и палетом, сликам речима. Не правим разлику између „поезије за децу” и, такозване, „поезије за одрасле”. И књижевност за децу је уметност. Песма је песма, или ништа! Све је у песниковој моћи и немоћи. У души и дару. Ако песник мајсторски изнедри „добру песму” – небитно је коме је намењена. Прима се с подједнаком пажњом у „свету деце и младих”, и у „свету одраслих”. Приметио сам то на бројним сусретима по Србији, Босни и Херцеговини, Републици Српској, Црној Гори, Хрватској, Румунији, Мађарској, Аустрији, Пољској, Јерменији... Захвалан сам Змају, Десанки, Ћопићу, Радовићу, Антићу, Ерићу, Данојлићу, Ршуму и бројним другим песницима који су се квалитетом књижевности за децу изборили за равноправан статус књижевности „за децу” и књижевности „за одрасле”.
Деца су у овом времену стављена пред многа искушења. Чини ми се да је у време мог одрастања ђацима било лакше. Знало се шта школа тражи од деце; деца су у свему била сигурнија. Наставници су више родитељске љубави поклањали деци. Преступници нису имали приступа школи. Ни дрога, лоши модели понашања, секташке појаве, масовна некултура. Данас полиција мора да брани школе. Није било друштвених мрежа које свашта нуде деци и младима. Мање је било школске демократије, али више добрих ђака са стварним знањима и вештинама. Школа мога времена је потпуније припремала децу за будућу стваралачку оригиналност. Ја сам, на пример, већ у трећем основне пожелео да будем писац, и, ево, ту сам.
Наше песничко није само да пишемо, него и да бринемо како нам одрастају деца и млади. Шта усвајају. Која и каква знања, етичке и естетске норме. Није то враћање школства уназад. Напротив. Без тога оде све бестрага. Морамо знати колики је и какав биолошки капацитет деце и младих у појединим фазама развоја, шта могу у појединим добима узрастања да приме и разумеју. Волео бих да њихови учитељи буду и песници. У овом лудом и обешчовеченом времену није свеједно с каквим ће људским пртљагом деца стићи у одрасло доба живота.

Мајстори и ученик. Од другог разреда, моји учитељи били су Десанка и Ћопић, њихове песме и благе људске душе. Касније, српски Хомер Вишњић, Јефимија, па Хомерова Илијада и Одисеја, Змај, а кад сам поодрастао, још дубље спознао живот и поетичке вредности, и кад сам почео да пишем, у ту су катедру засели Орфеј, уклети песници Француске (Лотреамон, Бодлер), наш Дис, велики Шпанац Лорка, те Волт Витмен, Едгар Алан По, Јесењин и Пастернак, Пушкин, Марина Цветајева. Знатну пажњу, потом, посветио сам Шантићу, Слободану Марковићу Марконију, Бранку Миљковићу, Томиславу Мијовићу, Брани Петровићу, Драгану Колунџији, Живодрагу Живковићу, Крстивоју Илићу, и песницима за децу – Змају, Радовићу, Антићу, Ерићу, Ршуму, Попадићу... Његошу припада најпочаснија учитељска катедра. Некима од њих бавио сам се и у својим књижевнокритичким текстовима.
Они су ми сугерисали да „нема већег греха од неписања / нити веће казне од заборава”, и кочићевски кредо да „не бендам никога другога до онога који поштено мисли и поштено ради”. Њихова је колајна слободе коју и данас носим као највећу песничку и људску вредност. Осим што су ме прекалили у складању лирских слика и метафора, од њих сам научио колико се воли поезија и зашто су завичај и отаџбина најсветије заклетве.

Места којима се враћам. Имам места у која одлазим и којима се враћам. Осим Вуковог, моји завичаји су Шабац и Нови Сад. Пупак пресечен у Плочи. Два-три дана после се „уцрвао”. „Малом умрлку” живот спасла милосрдна баба Живана. Ни данас ми није јасно је ли моје спасење на радост, или је божија казна.
Шабац и Нови Сад сам усвојио као завичаје због достојанствене љубави и лепоте које сам у њима и са њима доживео у каснијим годинама. После моје Дрине, Јадра, Бање Ковиљаче, Гучева, Цера, целе дринске долине, према зворничком језеру, Бајиној Башти, Златибору (најбајковитијем крају Србије!) и долине мог детињства – понад Лознице, према Зајачи; после моје Плоче, Башчелука, Тршића, Воћњака, они су ми највише прирасли за живот и оставили белеге којих се не могу ослободити.
У завичајном Шапцу Циганска мала, Дудара. Имала најмекшу и најинспиративнију траву за фудбалске мајсторије између два голића! Стари град на Сави и Летњиковац. Њима не написах песме, а јави се, понекад, и таква помисао. У Шапцу, Милоје Гавриловић, сликар Јован Лукић и ја, при Дому омладине, основасмо Пламен – лист за уметност, културу и друштвена питања омладине Подриња. У Пламену, 1966, Драгољуб Рајић, Живодраг Живковић, Крстивоје Илић и ја, па ја, објависмо, не баш прве, али, кажу, вредне песме: „Жито”, „Мит о води”, „Робиње вечности”, „Дрвосечина птица”.
У Новом Саду очарао ме дунавски кеј, необјашњива благост коју осећам у том граду, Змајеве дечје игре, летописна древност Матице српске... Колико сам везан за „Српску Атину” посведочио сам песмом „Не бој се, Нови Саде”. Истекла је у даху кад су натовски злодуси бомбардовали Мост слободе на Дунаву, 1999.
Имам белеге којима се враћам и у небеском насељу. Видим неке горске воде, изворе, жуборе, протицања, белутке, делте, језера, сузе, ганућа љубави и бола, људске невиности и сагрешења, прве и последње људске радости, своје анђеле који се потуцају од немила до недрага, којима се смеју але и вране, људске гује и акрепи. Имам места неспокојна, неутешна. Волим што знам да их имам, и кад немам. Што рекао Бранко Миљковић: Најлепше певају заблуде. А и шта је друго поезија него то што јесте и кад није?
Најстварнији су изласци на Дрину. На њој ми се тело и душа одмарају, надахнуће обнавља. (...) Понекад не разликујем који је свет стварнији. Земаљски, или небески. Илузија да је земаљско насеље стварније не умирује ме. Можда је стварније небеско. Горе је више вредних и лењих, генијалних и глупих, невиних и кривих, спокојних и неспокојних, поштених и непоштених, добротвора и лопова, штедиша и расипника, пијаних и боема, стидних и бестидних... Препун их је дантеовски и рај и пакао.

***

Понешто из биографије
Љубомир Ћорилић (Плоча код Лознице, на Видовдан 1946). Песник, књижевни критичар, антологичар. Објавио шеснаест књига песама (Велика наплата, Србија од непокора, Дечак дуњу сања, Сто извора...), шест монографија из културе, образовања, здравства, новинарства, планинарства, спорта. Добио петнаестак српских, југословенских и међународних награда: Ратковићевих вечери поезије, „Златну струну” Смедеревске песничке јесени, Витезову награду за животно дело у књижевности за децу, награду „Гордана Брајовић” Вечерњих новости за књигу године у Србији, Српској и Црној Гори, Повељу „Карађорђе” за животно дело у књижевности... Приредио антологију „Златна петорка српске поезије за децу и младе: Змај, Радовић, Антић, Ерић, Попадић”... Заступљен у светској антологији најлепших песама о вину. Превођен на енглески, руски, јерменски, мађарски, пољски, македонски језик. Живи у родном месту.

***

Круг
Исписујем само овај, један једини животни круг, још недописан, близу затварања. Недавно сам на свом споменику написао: „Писање је мој живот. Поезија више од живота.”
Неки ме већ питају зашто сам то написао. Затечен њиховим питањем и сам се питам: зар је могуће да не знају ни то да протумаче?

***

Не иде на добро
Србија, Ирак, Либија, Судан, Сирија, Украјина, Израел, Палестина... И бројна друга судилишта светом. Нешто ми говори да на добро изаћи неће. Зло се укоренило.